Изложба Пут у Европу / Желим да разговарам о рату део је великог пројекта Културног центра Београда Пут ка Европи. То је серија изложби савремене уметности које су до сада реализоване у: Палаис Порциа, Беч (Пут у Европу - са или без принципа), Модерна галерија уметничких сусрета, Суботица (Пут у Европу - са јунацима и сведоцима) и Цоллегум Артистицум, Сарајево (Пут ка Европи - Мир, мир, мир ...).

 

 

Пут ка Европи

 

За само сто година било је неколико ратова, неколико држава. Наше личне историје су испреплетене са овим ратовима и државама. Због тога је ово век преиспитивања идентитета. Европа (с правом) се размеће традицијом и историјом, али ово културно богатство са собом носи и одговорности. Покушај уједињења Европе сигурно је један од одговора на то. Али брисањем граница, да ли се брише и питање идентитета? Зашто са овог подручја век века покушавамо да пронађемо своје место у овој европској породици? И не политичко место, већ интимна, лична потрага за идентитетом, припадношћу. Пут ка Европи не даје одговоре. Он пита. Пита уметнике, социологе, писце, историчаре, архитекте ... Пита појединце, ко смо ми? Где припадамо? Како нас је обликовао овај век ратова? Где су идеологије и идеали за које смо умрли? Постоји ли приватни живот ван политике?

Прошло је читаво столеће откако је Принцип повукао обарач, век који је иза себе оставио највећи број мртвих, бројне ратове, историјске дилеме по питању хероја и антијунака, као и велике геополитичке промене. Тај век је сада предмет преиспитивања и углавном припада сећању. А сећање је веома повезано са садашњошћу и будућношћу.

Полазећи од тезе да је историја савремени „наратив“, онај који живимо, (Огни сториа е сториа цонтемпоранеа - Бенедетто Цроце), потреба за сталним преиспитивањем идентитета, принципа на основу којих делујемо или не, а лична и заједничка прошлост не престаје. А уметност отвара врата овој врсти промишљања, животу.

Јер живот и смрт подједнако припадају будућности нашег постојања и уметности.

Циљ Пут ка Европи је покупити путнике попут виртуелног воза, одвести их до следеће станице, неко ће изаћи, неко ући, неко наставити путовање ... Свака дестинација је нови допринос, нова компликација мреже веза, личне приче, размишљања о политици, идентитету, сопственом месту у вашем граду , држава, Балкан и Европа.

Пројекат Пут ка Европи је серија изложби (Беч, Суботица, Сарајево, Загреб, Берлин, Београд) савремене уметности и дискурзивних програма (интердисциплинарни приступ), чији ће транскрипти, заједно са уметничким интервенцијама аутора који учествују на изложбама, бити објављени у завршној публикацији, након целокупног планираног циклуса .

Садржај и форма мењају се у зависности од контекста и простора, будући да се не ради о путујућој изложби, већ о низу „станица“ визуелног истраживања тема принципа, идентитета (личног и колективног), односа политичког и личног, између историје и живота.

С обзиром на то да је кључ међусобног разумевања „фузија хоризонта“ (Гадамер), што подразумева не само размену искуства, већ и простора, пројекат је међународне природе када су учесници / уметници у питању, али и када је реч о просторима (станицама) ) јер приступ одређеној теми води дијалогу и бољем разумевању само у ширем контексту.

 

 

Желим да разговарам о рату

 

Пре сто година, Принцип је испалио метак верујући у идеју Југославије. Верујући у принципе. Тај метак је променио свет.

Век који обележавамо и „славимо“ иза себе је оставио низ ратова, сваки са више жртава него претходни. Вредност људског живота обезвређена је готово до бесмисла. Питање хероја и антијунака доживело је апсолутни тријумф од посебног интереса.

Са историјске тачке гледишта, овај век је сада предмет преиспитивања, углавном припада сећању и веома је повезан са овим „сада“ и „после“, јер живот и смрт подједнако припадају будућности нашег постојања. А ако пођемо од тезе да је историја у ствари савремени „наратив“, онај у којем живимо (Б. Цроце), потреба да се непрестано враћамо у прошлост и преиспитујемо идентитет, то објашњава Принципе на којима делујемо или не у садашњости.

Суочени са ратовима и одговорностима, стално се суочавамо са готово истим питањима, а то су питања о осећају сто година непотпуности, препреке напретку, вредносној збуњености и идентитету (личном и политичком).

Где припадамо? Како нас је овај век ратова обликовао и утицао на наш живот? (радови Срђана Кече, Александра Јестровића Јамесдина, Дејана Калуђеровића) Да ли су исти тзв „Окидачи“ за нехотичну меморију са којом се морамо суочити да бисмо кренули даље? И да ли смо спремни да будемо отворени за критичко промишљање у односу на понуђене наративе из недавне прошлости кроз ову симулацију памћења? (радови Даринке Поп-Митић, Владимира Миладиновића, Синише Илића, Ибре Хасановића) У којим облицима је преживело насиље? (радови Милице Томић) Какав је наш јавни простор данас? (радови Уроша Ђурића, Александра Јестровића Јамесдина, Ане Недељковић и Николе Мајдака млађег) Где почиње и завршава се идеологија? (радови Ивана Грубанова, Влатке Хорват) Зашто је важно разговарати о рату? (рад Лане Чмајчанин и Аделе Јушић) Против чега и како се данас боримо? (радови Немање Цвијановића).

Као и увек, сви ће се морати потрудити да пронађу одговоре, али верујемо да је ова изложба у Загребу корак даље у размишљању о стогодишњем гневу који преживљава широм Европе. Чињеница да је реч о заједничкој иницијативи културних институција Србије и Хрватска говори у прилог горњој идеји.

 

 

 

 

 

Јер се испоставило (истина, истина, истина) да

 

Убице носе ножеве

 

Несмртоносни топови.

 

Пукни јако небо псалам ИКС утопија

 

И ко ће исправити напад на Сатану.

 

Ко?

 

(Б-песма-Б, Драган Алексић, 1921)

 

 

 

 

 

Појединац. (И тако, желим да причам о рату у првом лицу једнине)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *